Гимназија Ивањица

 ОСНИВАЊЕ ПРВИХ ГИМНАЗИЈА

 Хатишериф из 1830. године представља последњи корак ка успостављању аутономије Кнежевине Србије у односу на Османско царство. Султан Махмуд II је овим актом признао Кнежевини аутономију и независну државну управу. Други је и најважнији од три хатишерифа (или четири рачунајући и Турски устав) које је турски султан издао Србима. Хатишериф је био праћен и султановим Бератом којим је кнезу Милошу Обреновићу признато право формирања династије.

Хатишерифом из 1830. године[1], Србима је дозвољено да сами установљавају школе, болнице, штампарије и пошту. Исте године, на настојање Вука С. Караџића и Димитрија Исаиловића у Београду почиње са радом „Верховна“ или Виша школа, коју су, две године, похађали и кнежеви синови Милан и Михаило.

До добијања аутономије 1830. године у кнежевини Србији постојале су само основне школе. По добијању аутуномије основана је у Београду троразредна врховна или виша школа са циљем да спрема будуће кадрове нове државе.

У свом писму кнезу Милошу од 12. априла 1832. Вук Караџић пише „… да би ваљало, осим велике школе у Београду, уредити таке три школе: једну у Шумадији, другу доље преко Мораве, а трећу горе преко Колубаре.“ Ове три главне школе односиле су се : „горе, преко Колубаре“ на Шабац. „преко Мораве“ на Зајечар и „у Шумадији“ на Чачак. Даља, практична, реализација ове Вукове замисли конкретизована је 22. августа 1836. кроз „План за школе како имају постојати“.

Крајем 1833. године виша школа је по наредби кнеза Милоша премештена из Београда у Крагујевац, који је тада био престоница Србије и она је почела са радом школске 1834/35 године. Осим четвороразредне гимназије у Крагујевцу, 1836/7. отпочеле су рад и дворазредне гимназије у Шапцу и Зајечару и 1837/8. у Чачку.

После абдикације кнеза Милоша јуна 1839. пресељена је из престонице, из Крагујевца у Београд. Пошто Београд као престоница није могао бити без гимназије, августа 1839. донета је одлука о оснивању исте у Београду.

У школама у Србији школска слава Свети Сава обележава се од 1840. године. Од 1850. године у нашим школама се учи латински језик. Велике новине у образовање у Србији донео је Закон о „устројенију књажескосрбске гимназије“ од 15. септембра 1853. Овај Закон је поставио гимназију са седам разреда и увео звање директор Гимназије и Наставнички савет, забранио диктирање као метод рада и увео скалу оцењивања од 1 до 5. разреда.

Закон о устројству гимназија од 16. септембра 1863. свео је гимназију на шест разреда и дефинисао је да је „гимназија училиште у ком се младеж полазним знањима обучава у поглавитој жељи да се за слушање виших наука спреми“. Овај Закон први пут је увео у наставу физику и хемију. Десет година после овога Закона, Закон из 1873. опет враћа гимназију као седморазредну.

ГИМНАЗИЈЕ У СРБИЈИ ЗА ВРЕМЕ КРАЉЕВИНЕ СХС

Према Закону о средњим школама Краљевине Србије од 14. јула 1898. године и Закону од 10. маја 1902. са изменама и допунама од 23. јуна 1912, који је у Србији важио све до доношења јединственог закона о сред њим школама 1929, задатак средњих школа био је да ученицима дају више опште образовање и васпитање и да их спремају за студије на уни вер зитету или вишим школама[2]. Средње школе мушке и женске могле су да буду државне и приватне и према наставном плану могле су да се уреде као: ги мна зије, реалне гимназије и реалке. У свим средњим школама закључно до шестог разреда, могла су се школовати мушка и женска деца заједно, а од седмог само мушка деца; због тога је предвиђено оснивање државних средњих школа за женску децу. Потпуна средња школа имала је осам разреда, а непотпуна шест или четири. Сваки разред трајао је годину дана. Прва четири разреда средње школе чинила су нижи, а друга четири разреда виши течај. Свака средња школа имала је своју област (територију), коју је одређивао министар просвете. Општина у којој се отварала државна средња школа била је дужна да да потребно земљиште за школску заграду, а трошкове око подизања и поправљања зграде сносила је цела школска област. Исто је важило и за Београд. Потребно земљиште је могло да се обезбеди и по закону о експропријацији имања. Приликом отварања државних средњих школа одређивана је комисија за процену услова у којим се налази школска зграда са намештајем и училима. Истим путем одређивано је и затварање или промена врсте неке средње школе. Одлука о томе у којим местима ће бити отроврене и које ће врсте бити потпуна и непотпуна средња школа доношена је на молбу појединих места или по указаној државној потреби.

Приватне непотпуне средње школе оснивали су окрузи, срезови, градови или приватна лица. Државне средње школе издржавала је држава, а приватне њихови оснивачи. Буџетом је одобраван кредит за отварање државних средњих школа, а приватнима је одређивана годишња помоћ у новцу или у наставничком особљу[3].

У Краљевини Србији је школске 1910/1911. године било 43 гимназије (21 или 48,8% државних и 22 или 51,2% приватних), са 286 одељења и 443 наставничка места, а похађало их је 10.701 ђак, и то 8.842 (82,6%) ученика и 1.859 (17,4%) ученица. Мушких државних гимназија било је 20 са 176 одељења и 8.132 ученика. Једна женска државна гимназија са 16 одељења школовала је 413 ученица. Приватних мешовитих гимназија било је осам, са 32 одељења и 942 ученика. Женских приватних гимназија било је 14 са 62 одељења и у њима се школовало 1.214 ученица. Једно одељење долазило је на 9.790 становника.

Државних гимназија са осам разреда било је 10, од тога девет мушких и једна женска. Мушких државних гимназија са шест разреда било је шест, са пет разреда једна и четири са четири разреда.

Међу приватним мешовитим гимназијама, по три су имале три односно четири разреда, док је по једна била са пет, односно шест разреда. Са друге стране женских приватних гимназија са три разреда било је две, са четири разреда шест и са пет и шест разреда по три гимназије.

Почетак просветне делатности у Србији, после завршетка Првог светског рата, обележиле су велике тешкоће. Зграде школа су најчешће биле зидане за друге потребе, па и у приватне сврхе, потом неадекватно преправљане, због чега најчешће нису одговарале ни најосновнијим хигијенским и педагошким условима. Многе су биле смештене у старим, неприкладним објектима: просторије у сутеренима, бараке, објекти у којима је било више установа, а био је и јединствен случај да једна гимназија свој рад почне под шатором. У таквим школама није било ни најосновнијих наставних средстава и учила. Насупрот недостатку одговарајућег простора и опреме, гимназије су се суочиле са изузетно великим бројем ученика, што је било последица прекида школовања великог броја деце за време рата. Просветене власти су, отуда, организовале паралелна одељења и уводиле полудневну наставу. Због повећаног броја ученика, па тиме и одељења, у гимназијама је првих послератних година била оскудица наставног кадра, поготово квалификованог. Само је једна трећина гимназијских наставника имала титулу професора, док су остали били несвршени слушаоци филозофије, школовани људи других професија, руске избеглице често и без потребног знања језика.

Школске 1921/22. године реалне гимназије и реалке у Србији чиниле су 36,8% свих средњих школа у Краљевини СХС. У њима је било је 700 или 40% свих одељења са 1.295 или 38,3% свих наставничких места, а школовало се 32.303 или 43,5% свих средњошколаца у заједничкој држави. 

ВИША ОСНОВНА ШКОЛА  СА ГИМНАЗИЈСКИМ ПРОГРАМОМ У ИВАЊИЦИ (1920.)

По завршетку Првог светског рата Ивањица је била варошица са непуних хиљаду стновника и развијеном занаством, трговином и угоститељством. У то време на целој територији данашње општине било је 12 четвроразредних основних школа: У Ивањици, Миланџи, Придворици, Лиси, Ковиљу, приликама, Лукама, Мочиоцима, Косовици, Катићима, Шумама и Срењој Реци[4]. Да би заинтересована и надарена деца наставила школовање морала су ићи у Чачак или Ужице. Молбу за отварање реалчице, о друштвеном трошку у варошици Ивањици, поднели ивањички народни посланици из Радикалне странке Арсеније Прокопијевић и Петар Стевановић, још пре 1920. године[5]. Та школа не би била основана само за добробит Ивањице већ и за добро и на корист Моравичког, Ариљског, Драгачевског, Студеничког и Новопазарског среза.

На територији Србије важио је Закон о народним школама из 1904. године, са изменама и допунама из 1919. године[6].

Ивањичани су 1920. године први пут добијају могућност да се после завршене основне школе продуже образовање у своме месту. Виша основна школа у Ивањици са гимназијским програмом отворена је одлуком Министра просвете Светозара Прибићевића[7] број 20740 од 2. јула 1920 године. Упис ученика извршен је 1. септембра, а настава је започета 1. октобра исте године.

Прве године уписано је 48 ученика, који су учили по гимназијском програму. Школа је отпочела рад, за тадашње услове, у импозантној двоспратној згради изграђеној још у јесен 1846. У згради, у улици Миће Матовића бр. 2. најпре су се обрели основци, затим ученици Приватне и Државне гимназије и Грађанске школе. После 1945. ту је радила основна школа и Непотпуна мешовита гимназија.

НИЖА ПРИВАТНА СРЕСКА ГИМНАЗИЈА (1923.)

Међутим амбиције Ивањичана ишле су у правцу отварања «праве гимназије». 25.10.1923. Министарство издаје решење за отварање Ниже приватне Гимназије у Ивањици. Као и данас, школа је имала Школски одбор: Гаврило Бошковић – трговац, Мијаило Димитријевић, Тихомир Миловановић и Владимир Стефановић – земљорадници. За директора је постављен професор Владимир Радивојевић из Београда, а Винка Јев-ђовићева, привремена предметна учитељица из Косовске Митровице за наставницу природних наука. Један од услова за одобрење за рад Ниже гимназије био је да трошкове школе поделе грађани и власт. Прве школске године уписано је 49 ученика различитих годишта, старости од 10 до 16 година. Сва деца су била из Ивањице и ближе околине. Била су то деца занатлија, земљорадника и трговаца, али има и учитељске и свештеничке деце. Следеће године уписано је 46 деце, међу којима се појављују ђаци из Драгачева и удаљенијих планинских села Моравичког краја. Треће године рада Вииша основна школа у први разред уписује 49 ученика. Последње 1923/24. школске годинеуписано је 44 ученика. Школа је тада имала 142 ученикаи претворена је у нижу гимназију.

НИЖА ДРЖАВНА ГИМНАЗИЈА (1925.)

Како су трошкови издржавања школе били велики терет за Ивањицу, на низ молби, указом Његовог Величанства Краља Александра, град 26.1.1925 добија Нижу државну гимназију, о трошку државе. Била је то школа са високим критеријумима и озбиљним захтевима. Комисије за полагање матурског испита сачињавали су професори Универзитета, a први разред школске 1926/27 са одличним успехом завршава само један ученик. Немогућност финансирања Гимназије у сиромашном Моравичком срезу, утичс на одлуку Министарства просвете да се решење, које у варош стиже 23.11.1928 укине Нижа државна гимназија.

ДРЖАВНА МЕШОВИТА ГРАЂАНСКА ШКОЛА (1927.)

Министарство просвете 24.9.1927, доноси решењс којим је отворена Државна мешовита грађанска школа занатско-индустријског типа. За време окупације и грађанског рата, настава се држала по кућама а школа је служила за смештај војника па чак и за смештај коња.

ГРАЂАНСКА ШКОЛА – ГИМНАЗИЈА (1928.)

Није се много морило за молбе које су писмено или усмено упућиване из Ивањице да се ученицима поклони већа пажња, с обзиром да је то једина средња школа у читавом срезу који је био у Србији познат највише због беспућа и сиромаштва. Озбиљан сигнал да се школи добро не пише дошао је 23. новембра 1928. године[8]. Тада је из Министарства просвете стигло решење којим се укида постојећа гимназија, али у истом решењу је писало да се отвара грађанска школа. Још се мастило није осушило после првог стиже друго решење којим се све враћа у пређешње стање.

УКИНУТА ГИМНАЗИЈА (1929.)

У лето 1929. године без иједне речи објашњења гимназија је дефинитивно укинута. Од тада 8 гадина варош је била без икакве средњешколе. Завладало је опет глуво доба и у околна места кренуле су ђачке сеобе.

ДРЖАВНА МЕШОВИТА ГРАЂАНСКА ШКОЛА, ЗАНАТСКО - ИНДУСТРИЈСКОГ ТИПА (1937.)

Онда је, како и приличи властима без објашњења, Министарство просвете 24. септембра 1937. године донело решење којим је отворена Државна мешовита грађанска школа, занатско – индустријског типа. Чак ће са краћим прекидима и у тешким условима радити и за време окупације. Настава је држана у приватним кућама. Школска зграда је била заузета за бугарску окупаторску војску. У школи су чак држали коње.

Школска зграда дочекала је крај рата у јадном стању. Загађених просторија, полупаних прозора, изваљених врата, уништеног школског намештаја и оштећеног крова. Захваљујући сналажљивости и пожртвовању наставника и директора школска имовина је била делимично сачувана. Људи што су могли сакрили су у својим становима. Рат није само оставио пустош у људским душама и расуте гробове и тамо где им није било место. Уништио је и материјална добра не штедећи ни школу. Многи власници урезаних имена на ђачким скамијама нестали су после у вихору грађанског рата. Многи су седели заједно у разреду и клупама, да би се неповратно раздвојили и на гробљу.

НЕПОТПУНА МЕШОВИТА ГИМНАЗИЈА (1945.)

Са ослбођењем дошла су настојања да се школа организује и што пре отпочне са радом. Материјани услови ра то били су врло неповољни: школска зграда руинирана и загађена, прозори и врата поразбијани, цреп на крову великим делом поломљен, школски намештај готово сав упропашћен. Ипак створени су најнужнији услови за почетак рада школе: четири учионице су оспособљене, прибрано је око 50 ђачких клупа са 4 школске табле па је 23. јануара 1945 године школа отпочела са радом,  и у зграду су ушли први послератни ђаци[9].

Да би се и основној школи омогућио почетак рада, приступило се полудневној настави, да би у истим одељењима и са наставним средствима могла радити и основна школа.

У времену од 4. до 25. фебруара био је прекид у настави, јер је школска зграда уступљена привремено потребама војске. Наставни рада у овој школи завршен је 15. јула 1945. године. Изведена је свечана академија и ученицима су подељена годишња сведочанства. Завршни испит свршених ученика IV разреда обављен је 20. и 21. јула 1945. године из српског језика и историје Народно-ослободилачке борбе.

Одлуком Министарства просвете Србије III број 7959 од 29. августа 1945. године укинута је Грађанска школа, и уместо ње одлуком Министарства просвсте Србије III број 7968 од 29.08.1945. отворена је Непотпуна мешовита гимназија. Сва покретна и непокретнаимовина бивше грађанске школе прешла је у власништво ново отворене гимназије. Вршилац дужности директора био је професор Радоје Лалић[10].

ШКОЛСКИ ЦЕНТАР (1962/63.)

После рата Ивањица све више почиње да личи на добро развијени индустријски центар. Али да би наставила развој у правцу модерне вароши морала је да подигне ниво школства. Школске 1962/63. оснива се Школски цснтар у чијем су саставу Текстилна школа са два смера – ткачи и конфекционери и Техничка дрвна школа. У саставу центра је и школа за квалификоване раднике.

________________________________________________________

ГИМНАЗИЈА „ВЕНИЈАМИН МАРИНКОВИЋ“ (1964/65.)

 

Захваљујући ентузијазму и напредним схватањима Ивањичана који су знали да Ивањица не може напрсдовати и задржати амбициозне без Гимназије имамо материјал за причу која почињс са школском 1964/65 годину.

У пролеће 1964. године представници родитеља отишли су код председника општине са намером да затраже помоћ како би се од власти добило одобрење за отварање гимназије. Захтев је употпуњен петицијом и потписима грађана. У захтевима, као и у потписима предњачили су гра-ђани од угледа и истакнути у политици. На основу члана 1. и 76. Општег закона о школству („Службени лист СФРЈ“, број 4/64) и члана 93. и 177. тач. 5 Статута општине Ивањица, Скупштина општине Ивањица донела је на својој заједничкој седници 13.8.1964. год. решење бр. 03-3490/1, о оснивању Гимназије.

Републички секретаријат за просвету решењем 09 бр. 873 од 19. 10. 1964. год. у Београду на основу члана 3. став 1. закона о условима за почстак рада и укидању одређених школа („Службени гласник СРС, бр. 31/64), утврђује да су испуњени услови за почетак рада Гимназије.

Скупштина општине Ивањица решењем број 03-9435/1 од 9. 11. 1964. год. на основу члана 96. Устава Социјалистичке Републике Србије и члана 177. тач. 20 статута општине Ивањица донела је решење којим се до доношења Статута Гимназије у Ивањици утврђује Школски одбор који броји седам чланова: Поповић Алексије, председник Општинског одбора ССРИ, Оцокољић Милош, службеник из Ивањице, Поповић Мирослав, лекар из Ивањице, Огњанов Нада, професор из Ивањице, Парезановић Димитрије, радник из Ивањице, Ћериман Нада, службеник из Ивањице и директор Гимназије, Драгослава Поповић која је члан Школског одбора по свом положају.

ГИМНАЗИЈА КАО ИСТУРЕНО ОДЕЉЕЊЕ ГИМНАЗИЈЕ „МИОДРАГ МИЛОВАНОВИЋ - ЛУНЕ“ ИЗ ТИТОВОГ УЖИЦА (1964/65.)

Школске 1964/65. Гимназија почиње са радом али као истурено одељење гимназије „Миодраг Миловановић – Луне“ из Титовог Ужица. Гим-назија (истурено одсљење) ћe носити назив „Венијамин Маринковић“ a наставу ће изводити у павиљону број II у згради преко Моравицс. Одеље-ње ће носити име уваженог интелектуалца, професора немачког језика Венијамина Маринковића, из села Вионице под Голијом. Финансирање школе ће се вршити по одредбама Основног закона о финансирања школ-ства. Ивањица је обезбедила 3,187.000 динара који су били неопходни за нормалан рад. Почетком јуна расписан је конкурс за упис осамдесет уче-ника у први разред као и конкурс за будуће наставно особље. Настава је почела 5. септембра 1964. у изузетно тешким условима. Искоришћена је постојећа опрема и кадар из Школског центра и Основнс школе „Милин-ко Кушић“. Наредних месеци и година набављана су најнужнија учила и вршене нсопходне припреме за осамостаљење школе.

У стални радни однос 1964/65. примљени су: Мијовић Живка, проф. српског јзика и књижевности, Парпура Љубинка, проф француског и латинског језика, Жижовић Драгослава, проф. физике и математике и Гвозденовић Момчило, проф историјс. Остале предметс хонорарно прс-дају профссори из Школског центра „Браћа Симић“: Вујовић Даница, биологију и хемију, Алексић Драшко, руски језик и Павловић Павлс географију. Мартиновић Ксенија и Вучетић Михаило, наставници ОШ „Милинко Кушић“ хонорарно предају техничко образовање и музичко васпитање. Тада је велики проблем био обезбеђивање професора физичког васпитања. Зато у школској 64/65. и 65/66. овај предмет предају стручни учитељи Бранко Рибар, Ђорђе Ћурић и Душан Бошковић.

29.1.1965 године Гимназија је уписана у Служби друштвеног књиговодства са шифром делатности 911-2 са седиштем у Ивањици као самостална организација.

Окружни привредни суд у Титовом Ужицу на основу члана 24 За-кона о привредним судовима, Правилника о упису установа у регистар и Закона о судским таксама донео је на дан 30.12.1965. год. решење да се у регистар установа на регистарском листу број 49 свеска I упише установа са следећим подацима: име и седиште: Гимназија „Венијамин Маринковић“ – Ивањица. Директор установс је Драгослава Жижовић, лице овлашћено да потписујс документа и акта.

---